Posle izbora: zašto je Vučić priznao poraz i šta se zapravo dogodilo 25. oktobra?

Parlamentarni izbori u Srbiji 25. oktobra 2026. preokrenuli su političku računicu: Studentska lista ostvarila je ubedljivu prednost nad listom okupljenom oko SNS-a, a Aleksandar Vučić je već tokom izborne večeri javno priznao poraz. U tekstu ispod razmatramo rezultat, mobilizaciju birača, scenarije eventualnih manipulacija i šta pobeda znači za budućnost institucija — u kontekstu šireg studentskog pokreta i koordinacije koji je prethodio izborima.

1. Rezultat koji je promenio političku računicu

Parlamentarni izbori održani 25. oktobra 2026. predstavljaju jedan od najznačajnijih političkih preokreta u Srbiji u poslednjih nekoliko decenija. Studentska lista ostvarila je ubedljivu pobedu nad listom „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“, čime je prvi put posle dugog perioda otvorena realna mogućnost promene vlasti kroz izborni proces.

Prema preliminarnim podacima Republičke izborne komisije objavljenim ujutru 26. oktobra, na osnovu 8.077 obrađenih biračkih mesta, Studentska lista osvojila je 52,54% glasova, dok je lista okupljena oko SNS-a osvojila 39,29%. Izlaznost je bila približno 69%. Projekcije CeSID-a i Ipsosa ukazuju na to da bi studentska lista mogla da osvoji oko 140 mandata u Narodnoj skupštini, dovoljno za samostalnu većinu.

Posebno je značajno to što je Aleksandar Vučić već tokom izborne večeri javno priznao poraz. Izjavio je da je jasno da je njegova lista izgubila i da će Studentska lista imati između 135 i 140 poslanika.

Upravo taj trenutak zaslužuje posebnu analizu.

Kada politički lider koji godinama dominira državnim institucijama, medijskim prostorom i stranačkom organizacijom prizna poraz pre nego što su svi glasovi konačno obrađeni, postavlja se pitanje: da li je prihvatio rezultat zato što više nije mogao da ga promeni, zato što je procenio da bi osporavanje bilo previše rizično ili zato što je već tražio način da kontroliše posledice poraza?

Na to pitanje trenutno nema pouzdanog odgovora. Ipak, postoje politički i strateški faktori koji pomažu da se razumeju moguće odluke vlasti.

2. Zašto je Studentska lista uspela?

Pobeda studentskog pokreta ne može se objasniti samo popularnošću studenata ili nezadovoljstvom jednom strankom. Ona je rezultat šireg procesa koji je trajao gotovo dve godine.

Posle pada nadstrešnice na železničkoj stanici u Novom Sadu u novembru 2024, u kojem je poginulo 16 ljudi, protesti su prerasli u širi zahtev za odgovornošću, transparentnošću i promenom načina funkcionisanja institucija. Studenti su postali nosioci tog nezadovoljstva, a vremenom su privukli i građane koji se ranije nisu identifikovali sa tradicionalnom opozicijom.

Postojala su tri ključna razloga zbog kojih je taj pokret mogao da postane ozbiljna izborna alternativa.

Prvo, studenti nisu bili doživljavani kao još jedna tradicionalna politička stranka. Njihov legitimitet poticao je iz protesta i zahteva za odgovornošću, a ne iz dugogodišnjeg stranačkog delovanja. To im je omogućilo da privuku birače koji su izgubili poverenje i u vlast i u deo opozicije.

Drugo, pokret je uspeo da objedini različite vrste nezadovoljstva. Za jedne je centralno pitanje bila korupcija, za druge stanje institucija, medijske slobode, ekonomska situacija ili odsustvo odgovornosti za tragedije. Birači nisu morali da imaju identične političke stavove da bi podržali promenu.

Treće, studentska mobilizacija pretvorila se u izbornu organizaciju. Protest sam po sebi ne garantuje političku pobedu. Potrebni su kandidati, koordinacija, prisustvo na biračkim mestima, kontrola zapisnika i sposobnost da se veliki broj nezadovoljnih građana dovede do glasačke kutije.

Izbori su pokazali da je taj prelaz iz društvenog pokreta u izbornu snagu bio uspešniji nego što je vlast verovatno želela.

To, međutim, ne znači da je Studentska lista već dokazala sposobnost da upravlja državom. Pobediti na izborima i voditi državu dva su različita zadatka. Prvi je sada ostvaren; drugi tek počinje.

3. Najvažniji signal: izlaznost

Izlaznost od približno 69% jedan je od ključnih pokazatelja političke dinamike ovih izbora. Prema izveštajima međunarodnih medija, reč je o nivou nezabeleženom u Srbiji još od ranih devedesetih godina.

Zašto je to važno?

Stranka koja dugo upravlja državom obično ima razvijenu infrastrukturu za mobilizaciju svojih sigurnih birača. Ona poznaje lokalne mreže, ima stranačke odbore i može da računa na deo biračkog tela koje redovno izlazi na izbore.

Izazov za protivnike takve vlasti jeste da privuku ljude koji inače ne glasaju, koji su razočarani politikom ili veruju da njihov glas ništa ne menja.

Velika izlaznost može da promeni odnos snaga upravo zato što smanjuje relativnu važnost organizovane, ali ograničene biračke baze. Ako veliki broj ranije pasivnih birača odluči da izađe, prednost koju donosi stranačka infrastruktura postaje manja.

Ipak, sama izlaznost ne govori kome su ti dodatni glasovi pripali. Njeno značenje postaje jasno tek kada se uporedi sa rezultatima, geografskom raspodelom glasova i ranijim izbornim ciklusima.

U ovom slučaju, kombinacija visoke izlaznosti i velike prednosti Studentske liste pokazuje da je mobilizacija građana bila jedan od ključnih faktora pobede.

4. Da li je vlast mogla da pokuša da promeni izborni rezultat?

Ovo je najosetljivije pitanje izborne noći, ali i jedno od najvažnijih za razumevanje ponašanja vlasti.

Pre izbora postojala je raširena bojazan da bi eventualni poraz mogao da dovede do pokušaja manipulacije rezultatima. Takva bojazan nije nastala u vakuumu. Posmatračke organizacije su tokom kampanje i na sam izborni dan prijavljivale pritiske, nasilne incidente i nepravilnosti u sprovođenju glasanja.

Organizacija CRTA je pre izbora navela da je tokom kampanje zabeležila 116 incidenata sa elementima fizičkog nasilja ili verbalnih pretnji. Na sam dan glasanja prijavljivani su problemi sa tajnošću glasanja, fotografisanjem listića, grupnim glasanjem i pritiscima na birače. CeSID je do 20 časova evidentirao više od 300 prijava mogućih nepravilnosti.

Ovi podaci jesu ozbiljni, ali je važno razlikovati tri stvari: prijavljenu nepravilnost, potvrđeno kršenje pravila i dokaz da je postojao koordinisan plan za promenu ukupnog rezultata.

Prve dve kategorije mogu da ukažu na probleme u izbornom procesu. Treća zahteva konkretne dokaze o organizaciji, nameri i načinu delovanja.

Zato se pitanje eventualnog pokušaja krađe izbora mora posmatrati kroz moguće scenarije, a ne kroz unapred donet zaključak.

Scenario A: manipulacije na pojedinačnim biračkim mestima

To je scenario u kojem bi se eventualne nepravilnosti odnosile na pojedinačna mesta ili lokalne sredine: pritiske na birače, povrede tajnosti glasanja, probleme sa zapisnicima ili nepravilno sprovođenje procedura.

Takve radnje mogu biti politički korisne u tesnoj trci, posebno kada se odvijaju u sredinama u kojima je rezultat neizvestan.

Međutim, njihov efekat zavisi od razmere. Nepravilnosti na ograničenom broju biračkih mesta ne mogu automatski da objasne veliku razliku na nivou cele države.

Scenario B: osporavanje rezultata i institucionalno odlaganje

Druga mogućnost bila bi pokušaj da se rezultat dovede u pitanje kroz prigovore, osporavanje zapisnika, zahteve za ponavljanje glasanja ili druge zakonom predviđene postupke.

Sami prigovori nisu dokaz krađe izbora. Oni mogu biti legitiman deo izbornog procesa. Ključno pitanje jeste da li se koriste radi ispravljanja konkretnih nepravilnosti ili kao sredstvo za odlaganje priznavanja jasne volje birača.

Kod ovakvog scenarija presudno je da li postoje konkretni dokazi, koliko su sporni rezultati značajni za raspodelu mandata i da li institucije postupaju u skladu sa zakonom.

Scenario C: pokušaj šire intervencije u rezultat

To bi bio politički najrizičniji scenario: pokušaj da se značajan izborni poraz promeni koordinisanim delovanjem na većem broju mesta ili kroz institucije.

Takav potez ne bi bio samo pitanje izborne procedure. On bi otvorio sukob između vlasti, građana, posmatrača, izbornih institucija i potencijalno međunarodnih partnera.

Što je razlika u rezultatima veća, to je teže objasniti veliku promenu kroz ograničene nepravilnosti. Pokušaj da se rezultat suštinski preokrene zahtevao bi mnogo šire delovanje, a time bi rastao i broj ljudi, dokaza i institucija koje bi mogle da ga razotkriju.

Nema javno potvrđenog dokaza da je postojao konkretan, koordinisan plan za krađu ovih izbora. Ali je potpuno legitimno analizirati zašto bi takav pokušaj bio politički privlačan u određenim okolnostima i zašto bi, u slučaju velike razlike, mogao da postane izuzetno opasan za samu vlast.

5. Zašto bi Vučić priznao poraz umesto da ga osporava?

Ovde treba razdvojiti političku simboliku od strateške računice.

Vučićevo priznanje poraza ne dokazuje da je prethodno razmatrao krađu izbora. Takođe, ne dokazuje da takva mogućnost nije razmatrana. Ono što možemo jeste da analiziramo zašto bi priznanje poraza moglo da bude racionalnija odluka od pokušaja da se rezultat ospori.

Prvi razlog: rezultat je možda bio prevelik da bi se politički preokrenuo

Kada su prve projekcije pokazale veliku prednost Studentske liste, postalo je jasno da se ne radi o tesnoj trci u kojoj bi nekoliko spornih biračkih mesta moglo da odluči pobednika.

Prema projekciji CeSID-a i Ipsosa, studentska lista je imala oko 53% glasova, dok je lista oko SNS-a bila na približno 39%. Vučić je javno priznao poraz dok konačni rezultati još nisu bili objavljeni.

Ako politički štab proceni da je poraz dovoljno velik, pokušaj njegovog preokretanja može postati skuplji od prihvatanja rezultata.

Drugi razlog: javna reakcija građana više nije bila zanemarljiv faktor

Kada veliki broj građana očekuje da bi izborna volja mogla biti poništena, ponašanje vlasti menja se u odnosu na situaciju u kojoj javnost ne očekuje ozbiljan spor.

U prvom slučaju, svaki potez koji izgleda kao pokušaj menjanja rezultata može izazvati brzu mobilizaciju građana. U drugom, iste radnje možda bi prošle uz manje otpora.

To ne znači da su građani automatski mogli da spreče svaku nepravilnost. Znači da je politička cena eventualnog pokušaja manipulacije mogla biti veća upravo zato što su ljudi unapred bili usmereni na zaštitu izborne volje.

Treći razlog: priznanje poraza može da ograniči štetu

Priznanje poraza omogućava političkom lideru da zadrži deo kontrole nad sopstvenim narativom.

Umesto da bude predstavljen kao neko ko je pokušao da poništi izborni rezultat, može da se pozicionira kao lider koji je prihvatio poraz i ostao u okviru institucionalnog procesa.

Takva odluka može da smanji neposredne tenzije, zaštiti deo političkog legitimiteta i ostavi prostor za buduće političko delovanje.

To ne znači da je priznanje nužno bilo cinično ili neiskreno. Moguće je da je predstavljalo jednostavno prihvatanje realnosti. Ali iz ugla političke strategije, ono istovremeno može imati funkciju ograničavanja štete.

Četvrti razlog: postoje granice političke moći

Kontrola nad velikim delom političkog sistema ne znači da lider može da kontroliše sve posledice svojih odluka.

Politička moć zavisi od odnosa snaga, spremnosti institucija da izvršavaju odluke, ponašanja građana, unutrašnje discipline stranke i međunarodnog okruženja.

Kada se ti faktori promene istovremeno, potez koji je ranije delovao izvodljivo može postati previše rizičan.

Zato je moguće da je priznanje poraza bilo rezultat procene da bi dalje osporavanje donelo više štete nego koristi.

6. Šta je značilo prisustvo policije tokom izborne noći?

Pojačano prisustvo policije u blizini ključnih institucija tokom izborne noći bilo je vidljivo, uključujući prostor oko Republičke izborne komisije. Međunarodni mediji izveštavali su o policijskim kordonima i zatvaranju pojedinih ulica dok su se građani okupljali i čekali rezultate.

Takvo prisustvo može imati više funkcija.

1. Standardna bezbednost — zaštita institucija, sprečavanje nasilja i održavanje reda u trenutku kada su političke tenzije visoke.
2. Preventivna — vlasti mogu pokušati da spreče da okupljanja prerastu u sukobe ili da se pristup ključnim zgradama blokira.
3. Simbolička — raspoređivanje policije pokazuje da država očekuje mogućnost ozbiljne reakcije građana i želi da zadrži kontrolu nad prostorom oko institucija.

Ipak, samo prisustvo policije nije dokaz da je pripreman obračun sa građanima ili da je postojao plan za sprečavanje priznavanja rezultata. Za takav zaključak bili bi potrebni dodatni dokazi o naređenjima, operativnim planovima i konkretnim postupcima.

Politički značaj ovog detalja jeste u tome što je izborna noć očigledno posmatrana kao bezbednosno i politički osetljiv događaj, a ne samo kao administrativno saopštavanje rezultata.

7. Šta bi vlast izgubila pokušajem da ospori jasnu pobedu?

U slučaju tesnog rezultata, osporavanje izbora može biti politički predstavljeno kao borba za zakonitost. U slučaju velike razlike, isti potez nosi sasvim drugačiji rizik.

Potencijalni gubici mogu se podeliti u četiri grupe.

Zbog toga se u političkoj strategiji ne postavlja samo pitanje: „Možemo li da zadržimo vlast?“ Postavlja se i pitanje: „Koliko ćemo izgubiti ako pokušamo?“

Upravo je to ključna razlika između formalne moći i stvarne sposobnosti da se ona održi.

8. Zašto su očekivanja građana mogla da promene računicu vlasti?

Pre izbora, u javnosti je postojala bojazan da bi vlast mogla da pokuša da promeni rezultat ukoliko izgubi. Takva očekivanja sama po sebi ne dokazuju da je plan postojao, ali mogu uticati na ponašanje svih učesnika.

Ako građani veruju da će izborna volja biti ugrožena, veća je verovatnoća da će:

• pratiti brojanje glasova,
• zahtevati transparentnost,
• dokumentovati nepravilnosti,
• reagovati na pokušaje da se rezultat ospori bez valjanih dokaza.

U takvoj situaciji, izborni proces dobija dodatni sloj: ne odlučuje se samo ko je dobio koliko glasova, već i da li će javnost prihvatiti da se rezultat utvrdi u skladu sa pravilima.

To povećava značaj posmatrača, biračkih odbora, zapisnika, transparentnog rada izborne administracije i brzog rešavanja prigovora.

Istovremeno, takva atmosfera može povećati i rizik od dezinformacija, pogrešnih procena i nepotrebne eskalacije. Zbog toga je važno da se reakcije zasnivaju na proverljivim činjenicama i da se politički pritisak ne pretvori u nasilje.

Najvažnija pouka jeste da zaštita izbora nije samo posao institucija. Ona zavisi i od građana, organizacija koje posmatraju glasanje i spremnosti javnosti da insistira na proverljivim rezultatima.

9. Šta ova pobeda znači za SNS i Vučića?

Izborni poraz ne znači da su SNS i politička mreža izgrađena oko Vučića preko noći nestali.

Stranka i dalje ima funkcionere, lokalne odbore, političke veze, iskustvo upravljanja i pristalice. Deo tih struktura može ostati uticajan i nakon promene parlamentarne većine.

Ali pobeda Studentske liste menja položaj sa kojeg SNS deluje.

Prvi put posle dugog perioda, stranka koja je dominirala državnom politikom suočava se sa realnošću da mora da prihvati novu parlamentarnu većinu koju ne kontroliše. To menja odnose u državnim institucijama, položaj političkih aktera i očekivanja građana.

Za Vučića je posebno važno pitanje da li će ostati dominantna figura opozicione političke strukture ili će se njegov uticaj postepeno smanjivati kako se budu menjali odnosi moći.

To će zavisiti od nekoliko faktora: ponašanja SNS-a posle poraza, jedinstva nove većine, institucionalnih promena i sposobnosti nove vlasti da sprovede obećane reforme.

Najveća greška bila bi pretpostaviti da je promena parlamentarne većine automatski jednaka potpunoj promeni sistema.

Promena vlasti može biti početak institucionalne transformacije, ali nije njen dokaz.

10. Najveći izazov za studente tek počinje

Studentska lista pobedila je zahvaljujući širokoj podršci građana koji žele promenu. Ali široka koalicija nezadovoljstva nije isto što i jedinstven politički program.

Među biračima koji su podržali studente postoje različita očekivanja u vezi sa ekonomijom, spoljnopolitičkim pravcem, socijalnom politikom i načinom upravljanja državom.

Zbog toga će nova većina morati da pokaže da može da pređe sa zahteva za odgovornošću na konkretne institucionalne promene.

Prvi testovi biće:

• Nezavisnost institucija — da li će tužilaštvo, sudovi i druge institucije moći da rade bez političkog pritiska.
• Odgovornost za zloupotrebe — da li će sumnje na korupciju biti ispitivane kroz dokaze i zakonite postupke, bez selektivne pravde.
• Transparentnost javnih poslova — da li će ugovori, javne nabavke i trošenje budžetskog novca biti dostupniji javnosti.
• Sloboda medija — da li će građani dobiti raznovrsnije informacije i mogućnost da vlast kritikuju bez pritisaka.
• Unutrašnja demokratičnost — da li će nova politička struktura zadržati odgovornost prema građanima i nakon što preuzme institucije.

Posebno je važno da se borba protiv korupcije ne pretvori u zamenu jedne političke lojalnosti drugom. Ako se pravila ne promene, promena ljudi na vrhu neće biti dovoljna.

Nova vlast moraće da pokaže da je spremna da izgradi sistem koji može da funkcioniše i bez njenog stalnog nadzora.

Zaključak: studenti su pobedili, a Srbija dobila priliku za slobodu

Izbori 25. oktobra pokazali su da politička dominacija nije nepromenljiva i da veliki broj građana, kada se organizuje oko zajedničkog cilja, može da promeni odnos snaga u državi.

Pobeda Studentske liste nije samo poraz jedne stranke. Ona je rezultat dugotrajnog nezadovoljstva, građanske mobilizacije i odluke birača da pokušaju da promene način na koji se državom upravlja.

Vučićevo priznanje poraza može se razumeti kroz više mogućih faktora: veličinu izborne razlike, rizik od eskalacije, političku cenu osporavanja rezultata i potrebu da se ograniče posledice poraza. Ne možemo pouzdano znati kakve su se odluke donosile iza zatvorenih vrata, ali je jasno da politička moć ima granice i da se te granice menjaju kada se promeni odnos snaga u društvu.

Istovremeno, izborni dan je pokazao da ostaju ozbiljna pitanja o kvalitetu izbornog procesa. Prijavljene nepravilnosti zahtevaju proveru, dokumentovanje i institucionalni odgovor. Priznanje poraza ne oslobađa nadležne obaveze da utvrde šta se dogodilo na biračkim mestima i da obezbede da svaki glas bude zaštićen.

Ali sada je najvažnije ono što sledi.

Studentska lista dobila je priliku da dokaže da promena nije samo smena političkih aktera, već uspostavljanje drugačijih pravila. Građani koji su joj dali podršku imaće pravo da zahtevaju odgovornost, rezultate i transparentnost.

Studenti su pobedili na izborima. Srbija je slobodnija nego juče — ali sloboda će biti stvarna tek kada institucije budu jače od pojedinaca, kada zakon bude jednak za sve i kada građani budu mogli da smene svaku vlast bez straha.

Pobeda je ostvarena na izborima. Sada počinje borba da se ta pobeda pretvori u državu koja zaista pripada svojim građanima.